Toroni

Prema najranijim grčkim legendama Torone (Psamathe) je supruga Posejdonovog sina Proteja, morskog starca koji gleda kroz dubine mora i vremena, i majka njegovo dvoje dece. Jednom prilikom spartanskom kralju Menelaju pošlo je za rukom da uhvati Proteja i…

…mnogo posle tog događaja, u osmom veku pre naše ere, jedan antički grad na jugu poluostrva Sitonija u čast Protejeve gospođe poneo je ime Toroni (Τορώνη). Zbog dobrog položaja na jednom uzvišenju grad je postao uticajan i po njemu je dobio ime zaliv koji razdvaja poluostrva Sitoniju i Kasandru.

U srednjem veku grad se sa uzvišenja spustio ka severu uz peščanu plažu za koju antički Grci nisu marili i za razliku od svojih predaka stanovnici Toronija danas ne žive od osvajanja, već od turizma. Turci su u 19. veku razgradili zidine i tvrđavu da bi popločali puteve oko Carigrada i Soluna, ali se ostaci tvrđave i danas nalaze na uzvišenju iznad grada. Lokalitet je ograđen i dok se ne završe iskopavanja pristup je zabranjen.

Toroni

Ako se uopšte mestom može nazvati, Toroni je divno malo mesto „tačno” 712 kilometara udaljeno od Kragujevca (ovde su opisani put kroz Grčku i put do Toronija). Put po Sitoniji na autokarti izgleda prilično nezgodno zbog brojnih krivina, ali je na terenu priča sasvim drukčija. Put je u odličnom stanju, veoma je širok i krivine su pregledne. Imao sam sreću da se nađem iza lokalnog stanovnika, koji odlično poznaje put, tako da smo kroz mnoge krivine prolazili brzinama 90-100 km/h. Magistrala se daleko dužim putem kroz brda vija oko Toronija i na kom mestu silazite sa magistrale zavisi samo od toga gde ste odseli.

Kako nam je predstavnik turističke agencije rekao, letovalište „nema mesaru ili pekaru u klasičnom smislu, nema apoteku, nema poštu”. Ali zato ima dugačku peščanu plažu i bistro more, zbog kojih se diči evropskom „Plavom zastavom”. I nekoliko dobro snabdevenih prodavnica, restorana sa odličnom hranom i kafića ispod palmi na plaži. Stanovnici piju i koriste vodu iz česme, koja je tehnički ispravna, ali se turistima ipak savetuje da kupuju flaširanu vodu.

U Toroniju nema gužve, nema galame i, što je veoma lepo, nema noćnog života. Posle 23 h sve utihne, nagađam da nekoliko kafića možda radi do jedan ujutru. Iako mi je rečeno da tamo letuju većinom Nemci i Česi, bilo je Slovenaca, Makedonaca, Bugara, Slovaka i Rusa. A čuo se i srpski, naročito uveče na šetalištu. Pripadnici ostalih naroda sede u tavernama, jedu i piju, a Srbi uglavnom šetaju. Valjda zato što je zdravo.

Na letovanju obično ustajem veoma rano i posmatram kako se primorski gradići bude. Jednog jutra gledao sam kako se budi Toroni: sreo sam dva para koji trče, video babu kako metla dvorište, starca na bicikli i još jednog koji je nameštao tendu ispred „noćnog kluba”. I babu i dedu koji su u Tojotinom pikapu nekoliko ovaca odvezli u nepoznatom pravcu.

Plaže

Gradska plaža je sasvim dovoljna za deset dana odličnog kupanja, a od „gužve” na gradskoj plaži može se pobeći na nekoliko lepih plaža u blizini. Do plaže Destenika se stiže pešice (10-15 minuta hoda) i ne sećam se da sam video prilaz za automobil, osim na severnom delu gde je ulaz u auto-kamp.

Između gradske plaže i Destenike nalaze se još dve male plaže od kojih jedna „pripada” improvizovanom auto-kampu, a na drugu se valja spustiti niz strm kamenjar.

Tristinika je najveća i nalazi se iza brda, do nje je lakše otići automobilom. Na južnom kraju plaže nema ničega osim nekoliko kuća, dok se na severnom kraju nalazi bar Ethniki.

Porto Koufo

Porto Koufo [ Πόρτο Κουφό ], odnosno „nema luka” ili „gluva luka”, nalazi se kilometar južnije. Najveća prirodna grčka luka nazvana je tako zato što njeni stanovnici zaklonjeni iza vijugavih rtova kažu da ne „čuju more”. Malo ribarsko mesto (sa stotinak stanovnika) u čijoj se marini vide brojni ribarski čamci i atraktivne jedrilice i jahte. Plaža je uska, ali dugačka, na južnom kraju se nalazi auto-kamp. I poveća bara.

Kornjačice (Emys orbicularis hellenica)

Kroz Toroni na dva mesta iz brda teku muljavi potoci u kojima žive kornjače veličine dlana. Imao sam sreću da ih još prve večeri nađem u potoku dve kuće od našeg smeštaja dok sam istraživao šta bih mogao slikati na plaži. Deset dana sam strpljivo skupljao mrve od hleba u plastičnu čašu i veče pred polazak ih prosuo u vodu i čekao da se kornjačice skupe.

Kornjačice su pomalo plašljive, ali je glad jača. Prilazile su mi jedna po jedna i čupkale mi hleb iz ruke, a zatim brzo uzmicale, buć, glavu pod vodu i tako redom. Na sličici se ne vidi koliko se sitnih ribica skupilo u tom plićaku, napravio sam im raskošnu oproštajnu večeru.

Dodatak
• Toroneos