Godinu dana nakon prvog zarona ponovo sam stajao u ronilačkom klubu Dolphin diving center i posmatrao grupu ronilaca kako se spremaju za zaron. Ovog puta sam u ruci držao ID karticu sertifikovanog ronioca, pružio sam je ljubaznoj sekretarici i pitao: – Do you recognize this? – …i sva su mi vrata bila otvorena.
– Bilo bi lepo da u grupi imamo i neku devojku – razmišljao sam naglas nekoliko dana kasnije na putu do Kalamitsija.
– Daaa, da, dugonoge plavokose Nemice, samo tebe čekaju – dodala je Jasna, koja je pošla da zabeleži „istorijski trenutak”.
Stigli smo na vreme, predao sam dokumenta i počeo da popunjavam obrasce. Popunjavanje medicinskog upitnika mi je donelo skoro toliko zadovoljstva koliko i zaron. Instruktor Vasilis mi je dodelio ronilačko odelo, bocu, prsluk, masku, peraja, tegove… i ma koliko puta to uradio na kursu sada me je čekao „pravi zaron”, pa mi je njegova pomoć veoma značila. U međuvremenu nam se pridružila i dugonoga plavokosa devojka sa svetloplavim očima. Nemica. 🙂
