The big rock

Jednom k’o nijednom, kaže narodna izreka… u euforiji nakon prvog uspešnog zarona (The Wreck) obećao sam ekipi da ću doći ponovo. Već sledećeg jutra sam bio u ronilačkom klubu. Slobodno vreme sam iskoristio da prošetam plažom. Kalamitsi je i dalje pravi mali biser Sitonije.

U klubu sam zatekao poznata lica, a nepoznat momak je objašnjavao Vasilisu kako ”Greek ‘ne’ in Serbian means ‘no’, can you imagine that?” … i ispalo je da u grupi imam „zemljaka iz Švice” – Marka kome sam do neba zahvalan za podvodne fotografije (njegovi podvodni snimci su na ovoj adresi: bowhunteram35). Kad sam pomislio da zanimljivije ne može biti grupa je udvostručena. U klubu se pojavilo pet devojaka iz Bugarske zainteresovanih da pođu sa nama, po dve sestre i jedna Elena.

Vreme potrebno da se obavi bilo koji posao raste sa kvadratom broja učesnika, pa je opremanje potrajalo. Bez problema sam spojio bocu i prsluk, navukao ronilačko odelo, okačio tegove i fotografisao dok sam čekao ostale. Mesto zarona se određuje u zavisnosti od grupe i zbog mene je olupina isključena u startu. Na brifingu smo saznali da ćemo roniti oko tzv. Velike stene koja je zanimljiva zbog šarenolikog morskog sveta.

Odredili smo parove – sada nisam više morao da budem u paru sa instruktorom, nego sa simpatičnom Elenom iz Bugarske. Obećali smo da se nećemo zavlačiti u pećinu. Situacija slična onoj sa olupinom – iskusni ronioci se svuda zavlače i svašta vide, a mi početnici moramo obećati da to nećemo raditi.

Na plaži nas je sada umesto gumenog čamca čekao veliki brod, kojim upravlja kapetan Uwe. Utovarili smo opremu (i moj fotoaparat!), ukrcali se i napustili zaliv. Zavidim kolegi koji sebi može priuštiti luksuz da tokom puta spava – ja nisam želeo da propustim ni trenutak.

Vožnja brodom trajala je malo više od pola sata. Velika stena se uzdiže nekoliko desetina metara iznad vode, a isto toliko se pruža u dubinu do morskog dna. Ovog puta smo u vodu skočili na noge, propadanjem, ponovo buć… izron i potvrda da je sve u redu. Kada smo svi bili u vodi Yanik nas je „postrojio” i poveo u dubinu.

Video sam razne vrste ribe, čak i nekoliko primeraka od pola metra, morske zvezde i čudne gnjecave smeđe stvari. Yanik nam je pokazao čudnu ribu naizgled nepravilnog oblika, šarenu poput stene na kojoj se držala, a u jednoj pukotini nam je sa crvenom lampom osvetlio murinu. Veoma ružna riba zlokobnog izgleda. U podnožju na dubini od 22 metra naš polukrug je završen. Nikada neću zaboraviti pogled nagore, dvadeset metara stene obrasle svim i svačim. Stena nastavlja da se proteže u daljinu i dubinu, a mi smo polako pošli ka površini.

Elena i ja smo sve vreme pazili jedno na drugo… pritisak u ušima, maskama, bocama, stene iza leđa. U jednom trenutku sam pomislio da će magija prestati i da ćemo jednostavno popadati na stene na dnu. U spomenutu pećinu nismo ušli, ali da ne bude sasvim bez provlačenja – na jednom ćošku podvodne stene smo prošli kroz tunel širine metar i po i tako izašli na drugu stranu.

U povratku sam uživao u vetru, morskoj vodi koja je prštala sa strane i bočici hladne vode. Pola sata na suncu u odelu od neoprena je dovoljno da se pristojno dehidrira, zato nas je čekao brodski frižider pun vode.

U jednom trenutku kapetan Uwe je oduzeo gas, naglo okrenuo čamac i počeo da se vraća. Na brodu je nastala „uzbuna” – stari morski vuk je u daljini ugledao delfine. Usporili smo i iz dubine su se pojavila velika srebrna tela. Jasno sam video tri delfina kako se neverovatno brzo kreću pod vodom… zvižde i pevaju… pa, kao papagaji. Imao sam neizmernu želju da skočim sa broda i da ih još bolje vidim, ali mi je Marko ispričao da se nikada nisu kupali sa delfinima, jer su divlji i najverovatnije bi pobegli.

Bio sam toliko uzbuđen da sam kasnije pričao kako mi je žao što nemam nijedan snimak. A onda sam vraćao film u glavi, zgrabio fotoaparat i ustanovio da sam ipak uspeo da napravim dobru fotografiju.

 

U Kalamitsiju je usledilo iskrcavanje, opremanje, odlazak do kluba, raspremanje… i zaključenje mog ronjenja. Iznenađenim domaćinima („ali, na moru si još dva dana”) sam objašnjavao da je sve u najlepšem redu, ali da „više od toga nije predviđeno u budžetu za letovanje”. Potpisi, pečati… i moji prvi potvrđeni zaroni su obavljeni na moru.

Ako sam i mislio da sam bio opušten tokom prvog zarona, sada znam da nisam bio u pravu. Za vreme drugog zarona nisam razmišljao o disanju, video sam više, pamtim više detalja, ronio sam duže i u boci mi je ostalo više vazduha.

„Sve što se jednom desi, ne mora se nikada ponoviti, ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put.” (P. Coelho)

Jedva čekam.

DODATAK