Olupina (The Wreck)

Godinu dana nakon prvog zarona ponovo sam stajao u ronilačkom klubu Dolphin diving center i posmatrao grupu ronilaca kako se spremaju za zaron. Ovog puta sam u ruci držao ID karticu sertifikovanog ronioca, pružio sam je ljubaznoj sekretarici i pitao: – Do you recognize this? – …i sva su mi vrata bila otvorena.

– Bilo bi lepo da u grupi imamo i neku devojku – razmišljao sam naglas nekoliko dana kasnije na putu do Kalamitsija.
– Daaa, da, dugonoge plavokose Nemice, samo tebe čekaju – dodala je Jasna, koja je pošla da zabeleži „istorijski trenutak”.

Stigli smo na vreme, predao sam dokumenta i počeo da popunjavam obrasce. Popunjavanje medicinskog upitnika mi je donelo skoro toliko zadovoljstva koliko i zaron. Instruktor Vasilis mi je dodelio ronilačko odelo, bocu, prsluk, masku, peraja, tegove… i ma koliko puta to uradio na kursu sada me je čekao „pravi zaron”, pa mi je njegova pomoć veoma značila. U međuvremenu nam se pridružila i dugonoga plavokosa devojka sa svetloplavim očima. Nemica. 🙂

Na brifingu smo odredili parove i saznali da ćemo roniti oko olupine turskog parobroda koji se nasukao uz obalu i prelomio na dva dela. Dogovorili smo se da se nećemo zavlačiti u olupinu i obnovili osnovne znakove sporazumevanja pod vodom. Sa punom ronilačkom opremom na sebi pošli smo do čamca. U vodi smo skinuli sve sa sebe, utovarili na čamac i na kraju se ukrcali.

Vožnja na gumenom čamcu do „iza ćoška” trajala je svega nekoliko minuta. Dovoljno da Vasilis (onaj drugi, ne moj instruktor) nekoliko puta natera čamac da poleti (dobitna kombinacija: veliki talas i 200 konjskih snaga), a njegov kolega rukama pojuri nekoliko galebova, koji uprkos bučnoj toni metala, gume i mesa ustremljenoj ka njima do zadnjeg trenutka mirno sede na površini. Na čamcu smo stigli i da se „upoznamo”: instruktori svoje zarone više ne broje, Nik i Jorgos imaju po trideset i osamdeset, Mona jedan, a ja nijedan. Opremanje na mestu zarona. Provera opreme. Prevrtanje unazad sa ivice čamca…

…prošlogodišnje razočarenje što to ne smem, kašnjenje sa upisom na jesenji ronilački kurs i dan kada sam otrčao na drugi čas prolećnog kursa, strahovi šta će zbog stresnog života pokazati lekarski nalazi na sportskoj medicini, polaganje ispita uoči nezapamćenih poplava u Srbiji i pomešana osećanja zbog toga, saznanje da će mi sav trud propasti, jer imam samo deset dana godišnjeg odmora koje više volim da provedem sa Jasnom, pa neću moći da idem na stažna ronjenja sa ronilačkim klubom…

…sve je to nestalo u jednom trenu. Buć. Tišina. Dubina. Prvi udah. Sve je u redu. Moj prvi zaron u čarobnom Kalamitsiju i olupina ispod mene. Potpuno obrasla travom odozgo se od morskog dna razlikuje samo po pravilnoj strukturi. Na dnu izgleda potpuno drugačije… provlačili smo se između delova trupa i podvodnih stena.

Zaron je veoma brzo prošao, trajao je „samo” 33 minuta i spustili smo se na „samo” 18 metara. Utisci su mi i danas pomešani. Video sam sve što sam inače prethodnih dana video u plitkom (do nekoliko metara): istu travu i morsko cveće, iste ribice, iste morske zvezde i nijednog morskog psa. Dva puta sam dotakao trup broda… samo obična meka, klizava površina obrasla morskim cvećem.

Činilo mi se da sam oduvek ronio, nisam razmišljao zbog čega sam sve morao da pohađam kurs i položim ispit. Naše kretanje na suvom je dvodimenzionalno. Prava treća dimenzija počinje tek pod vodom. Mali trzaj telom dovoljan je da se uspravim, izvijem napred, obrušim ka dnu ili zaveslam ka površini. Fantastičan osećaj. Samo dok kroz crevo pristiže dovoljno vazduha… kratkotrajno zadovoljstvo za koje su potrebne obimne pripreme i finansijska i logistička podrška. Najviše što ću se približiti osećanju jednog astronauta, pomislio sam nakon što sam izašao iz vode.

Na povratku u Toroni pažljivo sam vozio i sređivao utiske, prepričavao događaje sa „one strane horizonta”. Zahvalio sam se Jasni za fotografije i lepe želje, na šta je promrmljala nešto u smislu da „… ćeš sutra imati tri debela Rusa”.

foto: Jasna Stevanović

DODATAK